Osmeh koji jede bol

Treba mi svet, otvoren za poglede, otvoren za trčanje

20.01.2018.

Gde je srce Beograda?

Prošetao sam danas donjim Dorćolom, da pozdravim svoje velike prijatelje na zidovima ali oni su nestali. Crna farba sklonila je najveće gradske legende. Neko se usudio da izbriše lik Duška Radovića, ali i Bore Todorovića, Zorana Radmilovića, Nade Knežević, Tanje Bošković... Sve one koje smo čuvali od zaborava, davali im omaž i kako bismo mlađim generacijama pričali o njima jer su oni svojim koracima, delima, rečima, ma svojim životima stvarali jedan Beograd koji, čini mi se, nestaje. I to me čini jako tužnim. Nova ruka nad gradom narušava njegovu dušu i vrednosti. Zbog toga sam se danas prvi put osećao kao stranac u Beogradu, jer nekome se narušava njegov istinski duh i šarm. Onaj pravi.
Onaj o kome je pisao Momo Kapor: "Taj će nas grad opčiniti šarmom, a nikad nam neće otkriti tajnu šifru te čudne ljubavi, kojoj ne znamo razloga. Ostaćemo zauvek dobrovoljni zatočnici, koji su između bezbroj gradova remek - dela izabrali baš Beograd da u njemu prožive svoj jedini život koji im je dan."

I znajte da vas mi nikada nećemo zaboraviti.
A oni... ne mogu da razumem kako neko može da uzme crnu farbu, pogleda Duška Radovića u oči i uništi ga.

Neka ih je stid.


Stariji postovi